Победник

АЛЕКСАНДАР АТАНАСИЈЕВИЋ, СРПСКИ ОДБОЈКАШКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ
Зрење за повратак на врх
Истина је да се у свету све мање деце бави спортом. Маркетиншке машинерије приказују да је спорт привлачан само новцем који се у њему врти. Поремећај и последице су далекосежни. Упркос свим проблемима, ситуација у Србији је боља него у многим другим земљама. Још увек нам је блиска суштина и права природа спорта. Није лако бити врхунски спортиста, велике су обавезе, али је и сатисфакција огромна. Спорт је и култура живљења, поглед на свет, па га треба приближавати младима. Српска одбојкашка репрезентација има квалитет, са сазревањем екипе доћи ће и континуитет резултата

Пише: Алекса Комет
Фото: Архива саговорника

Једна је од најмаркантнијих појава у српској одбојци, тренутно. Предводник нове генерације, од које очекујемо да досегне некадашње златне висине. У међувремену га пратимо у италијанском шампионату, у којем са успехом игра за „Перуђу”.
– Веома сам задовољан како се моја каријера развија. Играм у италијанској „Перуђи”, која је један од најквалитетнијих светских клубова и амбиције су јој увек велике. И ове сезоне имамо одличан тим, идемо на трофеје у свим такмичењима у којима наступамо. Верујем да ћемо у томе успети, уколико нас повреде заобиђу и донекле срећа послужи. Такође, ово је права средина за моје лично сазревање и сигуран сам да ће ме мотивисати да дам све од себе.
У клупској конкуренцији је већ до сада остварио сјајне резултате. На репрезентативном плану, део је једне перспективне генерације, која, чини нам се, још увек није показала све што може.
– Многи деле тај утисак, али чини ми се да узрок није само у нама, него у општем тренду успона одбојке на светском нивоу. Није фраза уколико кажем да се данас озбиљно ради у многим земљама света, посебно у оним које се до сада нису наметале као озбиљни такмаци. Тако се догађа да у мечу са репрезентацијом на коју нико озбиљно не рачуна имамо много проблема, па чак и доживимо пораз, а већ сутрадан победимо неког од фаворита. На то треба рачунати у свим наредним такмичењима и спремати се за сваког противника на исти начин.
Како гледати на стварне могућности наше репрезентације?
– Често истичем да имамо једну од најквалитетнијих селекција на свету. То потврђује и чињеница да наши играчи заузимају запажено место у најјачим тимовима Европе. Када се све то сабере, имамо довољно разлога да са оптимизмом гледамо на свако следеће такмичење, али, нажалост, сведоци смо да нема континуитета и то је наш највећи проблем. Може да се деси да изгубимо квалификације за Олимпијске игре, а да одмах после тога освојимо Светску лигу. То је оно на чему треба радити и што ће, надам се, бити превазиђено самим сазревањем екипе.
Како препознати суштински квалитет, а како слабости нашег тима?
– То је питање којем је много више дорастао наш селектор. Могу да кажем да свако од нас изузетно мотивисан долази на припреме репрезентације, колико год да смо уморни или оптерећени повредама. Имамо велику жељу да играмо за своју земљу, то нас чини поносним. Атмосфера је одлична, добро се разумемо и то нас тера да верујемо да ће и резултати уследити. Међутим, треба увек имати на уму да и други имају слична очекивања.

ПРОБЛЕМИ „ДУХА ВРЕМЕНА” У СПОРТУ

Жреб група за шампионат Европе донео нам је за противнике Пољску, Финску и Естонију. Шта можемо да очекујемо?
– У раду са селектором Николом Грбићем, научио сам да треба гледати само себе и размишљати како се припремити што боље и подићи форму у правом тренутку. То је рецепт од кога нећемо одустати ни сада. Противници су такви какви јесу. Група је нешто тежа него остале, али можда то и није тако лоше, јер би могао да се отвори лакши пут до полуфинала. У сваком случају, сами себи треба да будемо циљ, јер ће, у крајњем, од нас самих зависти колико ћемо далеко стићи на овом такмичењу.
Српска одбојка, и поред тешке ситуације у клубовима и лиге оскудног квалитета, дуго већ бележи одличне резултате. Како то објаснити?
– Мислим да је темељ свега одличан систем рада, пре свега са млађим категоријама, који траје већ више од 20 година. Са тог нивоа су регрутовани играчи за први тим, па су резултати били изнад очекивања, или реалног стања у нашој одбојци.Међутим, питање је колико ће то још моћи да траје. Тај систем морамо обогатити неким новим трендовима, кроз услове тренинга, процес опоравка од физичких напора и после повреда. Осим тога, нека истраживања показују да одбојку тренира све мање дечака у Србији и то би могао да буде озбиљан проблем, на који ће савез морати хитно да реагује.
Све мањи број дечака и девојчица у спорту уопште је својеврсни цивилизацијски проблем. Отуд физички недовољно активне генерације и многи последични проблеми.
– То је заиста велики проблем, не само у Србији. Чак ми се чини да у нашој земљи још увек постоји већа жеља за бављење спортом, него у многим другим. Спорт постаје привлачан само због новца који се у њему врти, али суштински сусрет са њим многе лако деморалише. Бити врхунски спортиста није лако, то намеће велике обавезе и одрицања, али сатисфакција је огромна. Задовољство оствареним резултатима је немерљиво, чињеница да сазревате у здравој средини, која вам помаже да боље упознате и сам живот, привилегија је малог броја људи. Спорт је својеврсна култура живота и треба га приближавати млађим генерацијама, мотивисати их да се њиме баве.

У ОГЛЕДАЛУ СПОРТА

Можемо ли кроз спорт препознати и неке од карактеристика нашег народа?
– Наравно да можемо. Како добре, тако и лоше. Умемо у спорту да будемо превише критични, показујући колико га не разумемо. Последњи пример са Новаком Ђоковићем то показује. Човек који је тенисом прославио Србију суочава се са омаловажавањем у тренутку када је осетио прву слабост. То је веома ружно. Са друге стране, таква претерана критичност уме појединце да натера да савлађују себе и да на крају превазиђу и најсмелија очекивања.
Да ли довољно поштујемо своје национално биће, своју културу и традицију?
– Постоје многи сегменти који ће дати позитиван, али и негативан одговор. Мени је најлакше да то упоредим са другима и тада ми се чини да ми, ипак, више држимо до себе. Мислим да је наш осећај поноса према својој земљи јачи и то долази до изражаја тек када одете из Србије. У томе можда треба и тражити неке од разлога за бројне спортске успехе.
Познајемо ли сами себе, као народ?
– Упознајући самог себе, свак од нас је на добром путу да открије и сопствени народ, и обрнуто. Слика нас као појединаца се дограђује откривањем ко смо и какви смо као целина. Пред нама је спознаја о нашој историји и то је немерљиво богатство. То смо ми, у неким другим временима, у неким тежим и трагичнијим ситуацијама. Сусрет са именима која блистају у нашој историји може да нам помогне да откријемо каква је улога наше генерације и сваког од нас посебно. И што је посебно битно, нарочито код нас спортиста, то може да нас мотивише да будемо победници.
Александар је већ дуго у иностранству. Да ли би нешто од стечених искустава применио у Србији?
– С обзиром да сам још увек млад и да ме тек чекају многа нова искуства, сачекаћу да их сакупим, па да тек једног дана можда нека од њих применим у својој земљи. Иначе, веома сам везан за Србију и спреман сам да учиним много тога, не само кроз спорт, да је учиним лепшом и бољом. Уосталом, нигде се не осећам тако добро као у Београду, поред породице, пријатеља и драгих људи, и готово да не видим себе на неком другом месту за живот него што је то мој завичај.

ХРАБРОСТ, ИСТРАЈНОСТ, ТРУД

Питање слободног времена у животу једног спортисте увек доводи до сличних одговора.
– Са тим се морамо помирити када се одлучимо за бављење спортом. Наравно да слободног времена немам, барем не онолико колико бих желео. Обавезе су такве да већ сада знам да ћу два дана око Нове године имати слободно, а онда се све враћа на старо. То значи да једноставно немам довољно времена ни за сусрете са драгим особама, а камоли за неке друге ствари мимо спорта, колико год да ме привлаче. Свестан сам тога чиме се бавим и немам право на јадиковање, јер ми је спорт вишеструко вратио све оно што сам уложио у њега. Радим нешто што ми није обавеза него задовољство и што, у крајњем, траје у ограниченом периоду.
Да којим случајем није спортиста, шта би Александра привукло на своју страну?
– Моја стална тежња је да напредујем. Можда су томе допринеле и поуке мојих родитеља који су ми увек сугерисали да морам да будем добар у ономе што радим. У основној школи сам био одличан ђак, а исто тако и у средњој. Тренутно сам на трећој години Правног факултета Универзитета „Унион” и сигурно ћу га ускоро привести крају. Да се нисам одлучио за спорт, вероватно бих кренуо тим путем. Факултет би ме одвео ка правима, или можда медицини, о чему сам некада такође размишљао. Како год да јесте, и томе бих приступио са истим жаром и амбицијама, као што је случај са одбојком.
Препорука за неке будуће шампионе.
– Пројекат „Play Volley camp”, који смо покренули у Ивањици, показао ми је да међу децом која желе да се баве одбојком постоји одлучност  и истрајност. Храбрио сам их да буду своји, да много раде и да се безрезервно труде, јер сигурно ће се то исплатити пре или касније. Уложени труд никада не остаје без ефекта. Са друге стране, у самом присуству у спортском колективу и другарству које из њега проистиче постоји неизмерно богатство. На том месту се стичу јединствена искуства, која су од неупоредивог значаја за читав живот.

***

Феномен српског спорта
– Многи су ме широм света питали о томе, чудећи се како тако мала земља има толико успешних врхунских спортиста. Мени се чини да је поента у нашем менталитету. Склони смо да се за нешто заложимо свом снагом и да уложимо максимум напора да то остваримо. Не миримо се лако са поразима, а чињеница је и да спорт многима служи и као начин да се докажу и искоче из просечности. Тако долазимо до једног од могућих одговора.

***

Породица
– То је темељ мог живота. Она ми је најзначајнија и увек ми је била највећа подршка. Када сам пролазио кроз тешке тренутке, породица ме је храбрила и давала ми сталну подршку. Када ми је добро ишло, опомињали су ме и држали будног. Они су део мог живота без кога не бих био потпун и тек уз њих се осећам испуњено и задовољно.

***

Пријатељи
– После породице, један од најважнијих елемената у мом животу су пријатељи. Много ми значе, јер су ми улепшали многе тренутке и учинили их посебно вредним. Осим тога, и пријатељи нас, поред породице, држе чврсто на земљи и помажу нам да реално схватимо где се налазимо, у чему учествујемо и шта је заиста вредно у нашим животима.